Dostupnost informacija, uobičajeno shvaćena kao pravo na slobodan pristup informacijama u posedu organa javne vlasti, danas je široko prepoznata kao ljudsko pravo.

Pravo na slobodan pristup informacijama, kao posebno pravo koje se vremenom izdvojilo iz slobode izražavanja, prava na privatnost (privatni i porodični život) i prava na pravično suđenje kao fundamentalnih ljudskih prava, nastalo je kao rezultat razvoja savremene pravne države i participativne demokratije, u kojoj građanin postaje „četvrta vlast“ i aktivni učesnik u društvenim procesima.

Tokom istorije, informacija je često predstavljala jedno od osnovnih sredstava moći u rukama vlastodržaca. Informacija je bila, što je i danas čest slučaj, ključ vladanja ljudima, jer ako je delovanje onih koji vladaju prikriveno, odnosno ako građani ne znaju šta se dešava u njihovom društvu, ljudska prava i slobode su značajno suženi, a građani sprečeni da uzmu aktivno učešće u složenim društvenim procesima.

„Tajnost“ je često bila osnov opstanka na vlasti, prikrivanja nezakonitog i nepravilnog rada nosilaca najviših državnih funkcija, rasipništva i korupcije, što su ključne odlike nedemokratskog i zatvorenog sistema. Čak i demokratske vlade nastoje da svoje poslove vrše skriveno od očiju javnosti. Nasuprot ovakvim mišljenjima, pravo na slobodan pristup informacijama u savremenim uslovima predstavlja osnov otvorenosti i transparentnosti rada i postupanja javnih organa i tela (naročito uprave), kao i drugih, sa njima povezanih javnih subjekata.

Danas se s pravom naglašava da je informacija „kiseonik“ demokratije. Uz pomoć prava na pristup informacijama, proširuje se sloboda javnog informisanja i upotpunjuje garancija ljudskog prava koja omogućava da građani dođu do informacija od kojih zavisi formiranje i iskazivanje njihove suverene političke volje, što podrazumeva i lakšu kontrolu vlasti i državne uprave.

Ustavom Republike Srbije iz 2006, pravo na pristup informacijama postalo je i ustavom garantovano pravo građana, doduše ne kao samostalno pravo, već kroz pravo na obaveštenost (čl. 51) kojim je, pored prava na pristup informacijama, obuhvaćeno i pravo svakog da bude istinito, potpuno i blagovremeno obavešten o pitanjima od javnog značaja, kao i obaveza sredstava javnog obaveštavanja da to pravo poštuju.

Pravo na pristup informacijama odnosi se na pristup „samo“ onim informacijama koje se nalaze u posedu, odnosno koje kontrolišu i kojima raspolažu u najširem smislu shvaćeni javni organi ili tela, pri čemu se kod određivanja pojma „organ javne vlasti“, akcenat stavlja na uslugu koju ti organi i tela obavljaju, pre nego na njihova formalna obeležja. Sloboda pristupa informacijama proističe i iz principa javnosti rada organa vlasti, koji u savremenim uslovima podrazumeva i obavezu obezbeđenja dostupnosti informacija u njihovom posedu, jer se takva informacija smatra opštim dobrom, koje pripada svim građanima.

Značaj dostupnosti informacija

Značaj koji u pluralističkom demokratskom društvu ima transparentnost države i brz i efikasan pristup informacijama o pitanjima od javnog značaja od ključnog su značaja za formiranje kritičkog mišljenja građana o stanju društva u kojem žive i organima koji njime upravljaju.

Sloboda pristupa informacijama podstiče informisano učešće javnosti u pitanjima od zajedničkog interesa, kao i efikasnost javne uprave i očuvanje njenog integriteta. Na taj način izbegava se opasnost od korupcije i doprinosi afirmisanju legitimiteta države i uprave kao javne službe kroz jačanje poverenja javnosti u organe vlasti. Organi javne vlasti bi zato trebalo da se obavežu da će voditi aktivnu politiku komunikacije kako bi javnosti stavili na raspolaganje sve informacije koje se smatraju korisnim u transparentnom demokratskom društvu.

Način ostvarivanja prava na pristup informacijama od javnog značaja
Zakon garantuje svakome pravo na slobodan pristup informacijama od javnog značaja.
Informacije koje su sadržane u dokumentima u posedu bilo kog organa javne vlasti, nastale u njihovom radu ili u vezi sa njihovim radom, a za koje javnost ima opravdan interes da zna. (čl.2. Zakona).
Zato je pravo na slobodan pristup informacijama od javnog značaja u suštini pravo na pristup službenim dokumentima.
 
Kada postoji opravdan interes javnosti da zna?
Prema Zakonu, opravdan interes javnosti da zna postoji u pogledu svih informacija kojima raspolažu organi javne vlasti. Postoji dakle zakonska pretpostavka, u korist tražioca, o postojanju opravdanog interesa javnosti da zna, pa tražilac ne treba da dokazuje da ima interes za određenu informaciju, niti da dokazuje da je ovaj njegov interes opravdan, jer se po zakonu to pretpostavlja. Organ vlasti ne sme da zahteva od tražioca navođenje razloga za podnošenje zahteva.
Ako organ vlasti uskrati pristup određenim informacijama, obavezan je da dokaže da bi odavanjem informacija tražiocu, odnosno javnosti, mogao biti ozbiljno ugrožen neki drugi pretežniji takođe legitiman interes, poput interesa bezbednosti zemlje ili privatnosti drugih.
U pogledu tzv.privilegovanih informacija koje se tiču ugrožavanja i zaštite zdravlja ljudi i životne sredine, organu vlasti nije dopušteno da dokazuje da javnost nema opravdan interes da za njih zna.
 
Kako se pokreće postupak?
Postupak za ostvarivanje ovog prava se pokreće podnošenjem zahteva za slobodan pristup informacijama od javnog značaja organu vlasti*.
Zahtev se može podneti u pismenom ili u usmenom obliku. Organ vlasti može propisati obrazac za podnošenje zahteva, ali mora razmotriti i zahtev koji nije sačinjen na tom obrascu. Kada se informacija traži usmeno, zahtev se saopštava u zapisnik koji vodi ovlašćeno lice organa javne vlasti za pristup informacijama.

*Zahtev za slobodan pristup informacijama od javnog značaja možete preuzeti ovde (Word, 34kb)

Tražilac u zahtevu navodi:
•    naziv organa vlasti,
•    svoje ime, prezime i adresu, odnosno sedište ako je tražilac pravno lice,
•    opis informacija koje se traže i
•    druge podatke koji olakšavaju pronalaženje informacija.

Od koga se informacije mogu tražiti?
Informacije se mogu tražiti od bilo kog organa javne vlasti u smislu ovog zakona, koji bi po saznanju tražioca, obzirom na delokrug, trebalo da ima te informacije.

Organi javne vlasti su:
•    svi državni organi ( npr. Narodna skupština, Vlada, ministarstva, sudovi, tužilaštva i dr.)
•    organi teritorijalne autonomije i organi lokalne samouprave (npr. Pokrajinsko veće AP Vojvodina, pokrajinski sekretarijati,  gradonačenici, predsednici opština, opštinski organi uprave idr.)
•    organizacije kojima je povereno vršenje javnih ovlašćenja (npr. agencije za poslove privatizacije,telekomunikacije, životne sredine i dr, fakulteti i dr.ustanove, javna preduzeća)
•    pravna lica koje osniva ili finansira u celini, odnosno u pretežnom delu neki od napred navedenih  organa (npr.  ustanove u oblasti kulture, zdravstvene ustanove, državni fondovi itd.).